PrijemPrijem  FAQ - Često Postavljana PitanjaFAQ - Često Postavljana Pitanja  TražiTraži  KalendarKalendar  Lista članovaLista članova  Korisničke grupeKorisničke grupe  Registruj seRegistruj se  Pristupi  

Share | 
 

 U potrazi za Kleopatrom

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Milan Lupin
Admin
Admin
avatar

Broj poruka : 689
Datum upisa : 21.07.2011

PočaljiNaslov: U potrazi za Kleopatrom   Pet Jul 29, 2011 9:52 am

U potrazi za Kleopatrom

Gde je, o gde je Kleopatra? Ona je, naravno, svuda prisutna. Njeno
ime obesmrćuju i kockarski automati, stone igre, firme hemijskih
čistionica, egzotične plesačice, pa čak i naziv projekta kontrole
zagađenosti Mediterana. Obrće se i oko Sunca kao asteroid 216 Kleopatra.



Njeni „rituali prilikom kupanja i dekadentni način života” pominju se u
reklamama za parfeme. Žena koja je kao poslednji faraon vladala Egiptom i
koja je, navodno, isprobavala otrovne napitke na zarobljenicima, danas
truje svoje podanike kao najpopularnija marka cigareta na Bliskom
istoku.

Prema čuvenoj izjavi kritičara Harolda Bluma, ona je
bila „prva slavna ličnost na svetu”. Ako istoriju posmatramo kao
pozorišnu scenu, onda nijedna glumica nije bila toliko svestrana: bila
je kraljevska kći, kraljevska mati, kraljevska sestra. Kada ne služi kao
Roršahov test muških fantazija, Kleopatra je nepresušna muza.


Prema jednoj skorašnjoj bestseler biografiji, u periodu od 1540. do
1905. godine o Kleopatri je napisano pet baleta, 45 opera i 77
pozorišnih komada. Njen lik je interpretiran u najmanje sedam filmova: u
najnovijoj verziji igraće je Andželina Žoli.

Međutim, iako je
njeno ime svuda prisutno, Kleopatre zapravo nigde nema. Kako reče
biograf Majkl Grant, „njena ličnost je bila obavijena velom mašte i
skandala još od vremena u kojem je živela”.

Iako je važila za
veliku zavodnicu, mi i dalje ne znamo pouzdano kako je izgledala.
Predstave o Kleopatrinom izgledu zasnivaju se uglavnom na ne baš
laskavim prikazima njenog profila na kovanom novcu. Ni šest metara visok
reljef u hramu u Denderi ne otkriva nam mnogo, a mermerne biste iz
muzeja možda čak i ne predstavljaju Kleopatru.

Antički
istoričari veličali su njene mnoge čari, a ne izgled. U svakom slučaju,
umela je da probudi strast kod dvojice moćnih Rimljana: Julija Cezara,
sa kojim je imala sina, i Marka Antonija, koji joj je bio ljubavnik više
od deset godina i otac još troje njene dece. Prema grčkom istoričaru
Plutarhu, njena lepota nije bila „takva da je mogla da zanese na prvi
pogled, ali je u ophođenju posedovala šarm neodoljive snage, pa je njena
pojava, uz utisak koji su ostavljale njene reči i ujedno njen značaj
koji je nekako prožimao njeno ophođenje s drugima, ostavljala žaoku u
srcima. Uživanje je bilo slušati ton njenog glasa, a svoj jezik je kao
instrument s mnogo žica bez teškoća skretala u bilo koje narečje”.

O mestu Kleopatrine grobnice nagađa se još otkako je poslednji put
viđena u svom mauzoleju, ukrašena dijademom i kraljevskim nakitom, kako
leži na legendarnom odru koji je Plutarh opisao kao zlatni kauč. Posle
Cezarovog ubistva, njegov naslednik Oktavijan borio se duže od decenije
sa Antonijem za prevlast u Rimskom carstvu. Posle Antonijevog i
Kleopatrinog poraza kod Akcijuma, Oktavijanove snage su u leto 30.
godine p. n. e. ušle u Aleksandriju. Kleopatra se zabarikadirala iza
masivnih vrata svog mauzoleja, okružena zlatom, srebrom, biserima,
umetničkim predmetima i drugim blagom koje je rešila da zapali kako ne
bi palo u ruke Rimljanima.

Bio je to onaj isti mauzolej u koji
je prvog avgusta donesen Antonije, na samrti od rana koje je sam sebi
zadao mačem. Želeo je da popije poslednji gutljaj vina i umre u
Kleopatrinom naručju. I verovatno je u tom istom mauzoleju, desetak dana
posle Antonijeve smrti, Kleopatra izbegla zarobljeništvo i poniženje
zbog poraza tako što je izvršila samoubistvo u svojoj 39. godini,
navodno ujedom guje otrovnice.

Rimski istoričar Dion Kasije
izveštava da je Kleopatrino telo bilo balsamovano, isto kao i
Antonijevo, a Plutarh beleži da je po naređenju Oktavijana poslednja
egipatska kraljica sahranjena pored svog poraženog rimskog supruga.

Šesnaest vekova kasnije, Šekspir je uzviknuo: „Slavniji par nikad neće
grob zemaljski primiti u sebe”. Pa ipak, mi i dalje nemamo pojma gde se
taj grob nalazi. Ma koliko su umetnici poklanjali pažnju Kleopatri,
arheološki nalazi u vezi sa njom su utoliko oskudniji.


Aleksandrija i njena okolina oduvek su privlačili manje pažnje od mnogo
drevnijih nalazišta u dolini Nila, kao što su piramide u Gizi ili
spomenici u Luksoru. Nije ni čudo. Zemljotresi, plimni talasi, dizanje
nivoa mora, sleganje tla, ratni sukobi i nemilosrdna reciklaža
građevinskog materijala uništili su antičku četvrt u kojoj su tokom tri
veka živeli Kleopatra i njeni preci. Najveći deo slavne antičke
Aleksandrije danas leži 6 metara pod morem.

Poslednjih nekoliko
decenija arheolozi su najzad odlučili da reše misteriju i revnosno
počnu da tragaju za mestom gde je Kleopatra sahranjena.



Podvodnim iskopavanjima, koja su započeta 1992. godine, rukovodi
francuski arheolog Frank Godio. Evropski institut za podvodnu
arheologiju omogućio je istraživačima da naprave mapu poplavljenih
delova antičke Aleksandrije, njenih pristaništa i šetališta, potopljenog
zemljišta na kojem su nekada bile kraljevske palate.

Školjkama
obrasli nalazi izneti na površinu – masivne kamene sfinge, ogromni
blokovi krečnjaka za popločavanje, granitni stubovi i kapiteli – potakli
su želju za boljim upoznavanjem Kleopatrinog sveta. „San mi je da nađem
Kleopatrinu statuu označenu kartušem s njenim imenom”, kaže Godio.

Međutim, u dosadašnjim podvodnim iskopavanjima nisu naišli na grobnicu.
Jedini tragovi Kleopatre na koji ronioci nailaze su prazne paklice
cigareta sa njenim imenom koje plutaju na vodi. Nedavno je pustinjski
hram izvan Aleksandrije postao meta novog istraživanja iniciranog idejom
da bi kraljica Kleopatrinog kalibra i dalekovidosti nesumnjivo
obezbedila sebi grobnicu na duhovno značajnijem mestu nego što je to
jedan gradski centar – nekom svetom mestu gde će njeni mumifikovani
ostaci počivati u miru pored voljenog Antonija.

Novembra 2006, u
svojoj kancelariji u Kairu, Zahi Havas, tadašnji generalni sekretar
Vrhovnog saveta za starine, izvukao je papir sa zaglavljem hotela Nil
Hilton. Na njemu su ukratko bili navedeni potencijali arheološkog
nalazišta na kome je tim stručnjaka i kopača radio cele prethodne
godine.

„Tragamo za Kleopatrinom grobnicom”, rekao je uzbuđeno.
„Do sada još niko nije sistematski tragao za poslednjom kraljicom
Egipta”.

A iskopavanje je započeto kada je žena iz Dominikanske
republike, koja se zove Ketlin Martinez, kontaktirala Havasa 2004.
godine i izložila mu svoju teoriju da je Kleopatra možda sahranjena u
jednom urušenom hramu kraj pustinjskog primorskog mesta Tapoziris Magna
(današnji Abu Sir), 45 kilometara zapadno od Aleksandrije.


Smešten između Sredozemnog mora i jezera Mareotis, antički grad
Tapoziris Magna je u Kleopatrino vreme bio važan lučki grad. Čuveno beše
vino iz njegovih vinograda. Geograf Strabon, koji je u Egiptu boravio
25. godine p. n. e., pominje da se u Tapozirisu održavala velika narodna
svetkovina, verovatno u čast boga Ozirisa. Nedaleko je bila kamenita
morska plaža „gde se tokom svakog godišnjeg doba okupljao veliki broj
ljudi u punoj životnoj snazi”.

„Pre nego što smo počeli
iskopavanja, verovao sam da je Kleopatra najverovatnije sahranjena u
jednoj od kraljevskih grobnica koje se nalaze nasuprot palati u
Aleksandriji”, kaže Havas. Međutim, vremenom ga je Martinezova ubedila
da pažnju zavređuje i njena teorija – po kojoj je mudra Kleopatra
obezbedila da se ona i Antonije sahrane tajno, kako niko ne bi narušio
njihov večni život udvoje.

Čudo od deteta, Ketlin Martinez je
diplomirala prava već sa 19 godina. Predavala je arheologiju na
Univerzitetu u Santo Domingu, ali nikada nije bila u Egiptu, niti je
uzela ašov u ruke. Njena opsesija Kleopatrom počela je 1990. godine,
posle jedne prepirke sa ocem, kada je imala 24 godine. Ušla je jednog
dana u njegovu biblioteku da bi našla primerak Šekspirovog „Antonija i
Kleopatre”.

Njen otac, profesor i pravni ekspert Fausto
Martinez, koji bi inače uvek pažljivo izvagao sve što kaže, nazvao je
slavnu kraljicu razvratnicom. „Kako možeš da kažeš tako nešto!”,
usprotivila se Ketlin. Posle višečasovne prepirke, pri čemu je Ketlin
tvrdila da je za ružnu sliku o Kleopatri kriva rimska propaganda, kao i
vekovne predrasude o ženama, profesor Martinez je priznao da njegovo
izrečeno mišljenje o Kleopatri možda i nije bilo korektno.

Od
tog trenutka Martinezova je odlučila da sazna sve što može o ovoj
kraljici. Pažljivo je prostudirala sve antičke izvore, naročito
Plutarhovo kazivanje o savezništvu između Marka Antonija i Kleopatre.
Bilo je očigledno da su Rimljani želeli da je što više ocrne,
prikazujući je kao dekadentnu i razbludnu despoticu ili (u najboljem
slučaju) kao prepredenu manipulatorku koja je težila da zavadi frakcije
unutar moćnog Rimskog carstva u očajničkom pokušaju da sačuva autonomiju
Egipta.



Postojala je mogućnost i da su savremeni istraživači možda prevideli
neke važne tragove koji ukazuju na mesto gde je sahranjena.

„Ni
u jednom antičkom spisu nećete naći ništa o mestu Kleopatrine sahrane”,
kaže Martinezova. „Ali ja mislim da je ona sve isplanirala, i kako će
živeti, i kako će umreti, i kako će izgledati ako je jednog dana ipak
pronađu”.

Martinezova je 2004. godine poslala Havasu mejl, ali
nije dobila odgovor. Pošto nije mogla da se prošvercuje u njegovu
kancelariju umotana u prostirku – kao što je to navodno uradila
21-godišnja Kleopatra kad je upoznala Cezara 48. godine p. n. e. –
Martinezova ga je zatrpala mejlovima, po njenoj proceni više od sto
puta. I opet bez odgovora. Na kraju je otputovala u Kairo i, preko
vodiča koji je radio za Vrhovni savet za starine, naposletku
izdejstvovala da je Havas primi.

„Ko ste Vi i šta želite?”,
pitao je Havas kad se pojavila u njegovoj kancelariji u jesen 2004.
godine. Nije smela da mu kaže da traga za Kleopatrom, jer se bojala da
je ne pomeša sa ludacima koji tvrde da su piramide podigli vanzemaljci.
„Volela bih da posetim nalazišta koja nisu otvorena za javnost”, rekla
je Martinezova. Havas joj je izdao dozvolu za obilazak arheoloških
lokaliteta u Aleksandriji, Gizi i Kairu.

Martinezova se vratila
u Egipat tokom marta 2005. godine. Pozvala je Havasa da mu kaže kako je
postavljena za ambasadora kulture Dominikanske republike. On se smejao i
rekao da je premlada za ambasadora. Onda mu je rekla kako je prethodne
godine posetila Tapoziris Magnu i da bi volela da taj lokalitet poseti
ponovo. Jer, tamo su se nalazili ostaci koptske crkve, a Dominikance
zanima istorija hrišćanstva. Havas joj je ponovo izdao dozvolu.

Pošto je obišla i fotografisala lokalitet, ponovo je pozvala Havasa.
„Imaš dva minuta”, rekao joj je. Došlo je vreme da skine masku.
Martinezova mu je rekla da bi htela da vrši iskopavanja kod Tapozirisa.
„Imam jednu teoriju”, rekla je i najzad mu se poverila kako misli da je
Tapoziris Magna mesto na kome je Kleopatra sahranjena. „Šta?” iznenadio
se Havas i zgrabio stolicu. Grupa mađarskih arheologa upravo je završila
iskopavanja na tom lokalitetu, a francuski arheolozi su iskopali rimske
terme odmah pored zidova ovog hrama. Bilo je u planu da se Tapoziris
pretvori u turističku atrakciju.

„Dajte mi dva meseca”, rekla je Martinezova, „i ja ću je naći”.



Spojler:
 

Kleopatra VII je rođena u Egiptu, ali vodi poreklo od grčke kraljevske
loze koja je vladala Egiptom skoro 300 godina. Ptolemeji od Makedonije
predstavljaju jednu od najekstravagantnijih dinastija u istoriji,
poznatu ne samo po bogatstvu i mudrosti, već i po krvavom suparništvu,
incestu i bratoubilaštvu – porodičnim „vrednostima” nad kojima bi se
danas svako zgrozio.

Ptolemeji su došli na vlast nakon što je
Aleksandar Veliki, koji je u nezadrživom naletu 332. godine p. n. e.
protutnjao Donjim Egiptom i rasterao omražene persijske zavojevače,
osvojio Egipat. Egipćani su ga slavili kao božanskog oslobodioca. U
prestonom Memfisu priznat je za faraona.

U pojasu između
Sredozemnog mora i jezera Mareotis položio je temelje Aleksandrije, koja
će u narednih hiljadu godina biti nova prestonica Egipta. Posle
Aleksandrove smrti 323. godine p. n. e. Egipat je pripao Ptolemeju,
jednom od njegovih najodanijih generala. On je u jednoj briljantnoj
akciji oteo funerarnu kočiju sa Aleksandrovim telom na putu za Grčku i
preneo ga u grobnicu u Aleksandriji.

Ptolemej je krunisan za
faraona 304. godine p. n. e., na godišnjicu Aleksandrove smrti. On je
prinosio žrtvene darove egipatskim bogovima, okrunio se pod egipatskim
prestonim imenom i portretisao se u faraonskom ornatu. Najveća
ostavština ove dinastije bila je sama Aleksandrija, sa svojom glavnom
avenijom širokom 32 metra, blistavim kolonadama od krečnjaka, lučkim
palatama i hramovima. A sve to nadvisivao je monumentalni svetionik na
ostrvu Faros, koji je spadao u jedno od sedam svetskih čuda antičkog
sveta.

Aleksandrija je ubrzo postala najveći i najmoderniji
grad na planeti. Stanovništvo je bilo kosmpolitsko, sastavljeno od
Egipćana, Grka, Jevreja, Rimljana, Nubijaca i drugih naroda. Najveći i
najblistaviji umovi sredozemnog sveta dolazili su da uče u Muzejonu,
prvoj akademiji na svetu, i u velikoj aleksandrijskoj biblioteci. Tu je,
čitavih 18 vekova pre Kopernikove revolucije, Aristarh utvrdio da je
Sunčev sistem heliocentričan, a Eratosten izračunao obim Zemlje.

U Aleksandriji je hebrejski Stari zavet prvi put preveden na grčki
jezik, a podrugljivi pesnik Sotad iz Maroneje zvani „Opsceni” prvi
iskusio ograničenje umetničkih sloboda. On je naškrabao neki skaredni
stih na račun Ptolemeja II i njegovog incestuoznog braka sa sopstvenom
sestrom. Za uzvrat, bačen je u morske dubine u sanduku okovanom olovom.
Jedina stvar koju su Ptolemeji više voleli od spletkarenja bila je
raskoš. Ako su opisi njihove prve dinastičke svetkovine oko 280. godine
p. n. e. tačni, onda bi troškovi danas iznosili milione dolara. Parada
je bila prava fantazmagorija muzike, mirisa, nepreglednih jata golubova,
kamila natovarenih cimetom, slonova sa zlatnim nazuvcima i bikova sa
pozlaćenim rogovima. A na podijumu se uzdizao 5 metara visok kip Dionisa
sa zlatnim peharom iz kojeg je teklo vino. Ali i tome je jednom morao
doći kraj.

U vreme kada je 18-godišnja Kleopatra VII došla na
presto, 51. godine p. n. e., ptolemejsko carstvo se već raspadalo.
Kipar, Kirena (Istočna Libija) i delovi Sirije bili su već izgubljeni.
Uskoro će rimske trupe zaposesti i samu Aleksandriju. Ipak, i pored
suše, gladi i opasnosti od građanskog rata, Aleksandrija je i dalje bila
blistava metropola u odnosu na provincijalni Rim. Kleopatra je
nameravala da obnovi svoje carstvo, ali ne tako što će se suprotstaviti
rimskoj sili koja je bila u usponu.

Umesto toga, učinila je da
im bude potrebna, snabdevala ih brodovima i žitom, a savezništvo je
učvrstila tako što je dobila sina sa rimskim generalom Julijem Cezarom,
kome je dala ime Cezarion. Da joj podanici ne bi zamerili zbog
priklanjanja Rimu, Kleopatra je prihvatila egipatske običaje. Kažu da je
bila prvi ptolemejski vladar koji se potrudio da nauči egipatski jezik.


Politika stranih zavojevača često je nalagala prihvatanje
lokalnih božanstava ne bi li se pridobila moćna sveštenička klasa, ali
Ptolemeje je iskreno fascinirala egipatska ideja o večnom onostranom
životu. Iz te fasciniranosti nastala je hibridna grčko-egipatska
religija, koja je svoj konačni izraz našla u kultu boga Serapisa, grčke
verzije egipatske legende o Ozirisu i Izidi.

Po legendi koja
predstavlja jedan od glavnih mitova egipatske religije, Ozirisa je ubio
njegov brat Set, a njegovo telo je iseckano na komade i rasuto po celom
Egiptu. A Izida, koja je Ozirisu bila ujedno i sestra i žena, uspela je
da prevari boga Sunca, Raa, da joj otkrije njegovo tajno ime i time
stekla moć da uskrsne svog brata-muža dovoljno dugo da sa njim začne
sina Horusa. Na kraju je Horus osvetio oca tako što je usmrtio svog zlog
strica Seta.

U Kleopatrino vreme, kult boginje Izide je već
stotinama godina bio proširen Sredozemljem. Da bi ojačala svoj položaj,
kao i mnoge kraljice pre nje, Kleopatra je težila da se poistoveti sa
Izidom (a Marko Antonije sa Ozirisom), kako bi je slavili kao boginju.
Na portretima i statuama predstavljana je kao univerzalno materinsko
božanstvo.

Početkom 37. godine p. n. e. Kleopatra je počela da
ostvaruje svoje ambicije o proširenju carstva kada je Antonije povratio
za račun Egipta neke teritorije, a njenu decu proglasio njihovim
vladarima. Na svetkovini u čast Antonijeve pobede nad Jermenijom,
priređenoj u Aleksandriji 34. godine p. n. e, pojavila se u svetoj
Izidinoj odeždi. Bilo je to svega četiri godine pre njenog samoubistva i
sloma egipatskog carstva.

Upravo to snažno poistovećenje
Kleopatre sa Izidom i njeno predstavljanje kao velike boginje
materinstva, plodnosti i magije, naposletku su i odveli Ketlin Martinez
na Tapoziris Magnu.




Uz pomoć Strabonovih antičkih opisa Egipta, Martinezova je mapirala
potencijalne lokacije na kojima se može nalaziti grobnica. Koncentrisala
se na mesta (ukupno 21) vezana za legendu o Ozirisu i Izidi i posetila
svako koje je uspela da pronađe.

„Ono što me je navelo na
zaključak da je Tapoziris Magna verovatna lokacija Kleopatrine tajne
grobnice jeste ideja da je njena smrt bila ritualni čin sa dubokim
religijskim značenjem, izveden kao strogo određena, spiritualna
ceremonija”, kaže Martinezova. „Kleopatra je od Oktavijana tražila
dozvolu da Marka Antonija sahrani u Egiptu. Htela je da budu sahranjeni
zajedno, jer je želela da iznova otelotvori legendu o Izidi i Ozirisu.
Pravo značenje Ozirisovog kulta zapravo je besmrtnost. Nakon smrti,
bogovi bi dozvolili Kleopatri da živi sa Antonijem u nekoj drugoj formi
postojanja, tako da bi zauvek bili zajedno.”

Pošto je istražila
petnaestak hramova, Martinezova se uputila zapadno od Aleksandrije,
drumom uz obalu, do ruševina koje su joj se činile kao poslednja nada.
Hram u Tapoziris Magni potiče iz vremena vladavine Ptolemeja II, mada je
možda i stariji. Dodatak „oziris” u njegovom imenu kazuje nam da je to
bilo sveto mesto, jedno od najmanje 14 mesta širom Egipta na kojima su,
prema legendi, zakopani raskomadani delovi Ozirisovog tela.

Sa
mediteranskom obalom s desne i jezerom Mareotis s leve strane,
Martinezova je razmišljala kako je možda i Kleopatra išla drumom sličnim
ovome i odabrala ovu stratešku lokaciju za sahranu jer je bila unutar
granica Aleksandrije, a još uvek nije, tih poslednjih dana pred njenu
smrt, dospela pod vlast Rimljana.

„Čim sam ugledala ovo mesto,
srce je počelo brže da mi kuca”, priseća se Martinezova. Prevlačila je
ruke preko belih i žućkastih krečnjačkih blokova. To je to, pomislila
je. To je to! Britanski putopisac Entoni de Koson nazvao je 1935. godine
Tapoziris Magnu „najlepšim antičkim spomenikom severno od piramida”.

Neverovatno je koliko je malo toga urađeno na ovom lokalitetu. Evaristo
Breća, poznati italijanski arheolog, iskopavao je 1905. godine temelje
male koptske bazilike iz IV veka n. e. i otkrio ostatke rimskih
kupatila. Mađarska ekipa, kojom je rukovodio Đeze Vereš, pronašla je
1998. godine ostatke građevine sa kolonadom unutar kompleksa i
zaključila (pogrešno, kako se ispostavilo) da je to Izidin hram.

Iz Verešove knjige „Tapoziris Magna” objavljene 2004. godine, jasno se
vidi da je ovaj hram imao tri namene: bio je ptolemejsko svetilište,
rimsko utvrđenje i koptska crkva. Ali da li je to sve? Zahi Havas je
počeo da se pita da li je možda crna granitna bista Izide koju je
iskopao Vereš u Tapoziris Magni zapravo glava Kleopatre.
I tako je u
oktobru 2005. godine započeto iskopavanje. Vrlo je verovatno da je
pogled sa pilona Tapoziris Magne bio isti kao i u vreme Kleopatre,
naravno, ako izuzmemo niz neuglednih kućeraka i hotelskih odmarališta
načičkanih između obalskog auto-puta i široke peščane plaže uz blistavo
plavo prostranstvo mora.

Jednog toplog, suncem okupanog jutra u
maju 2010. godine zatičemo kod ovog hrama Ketlin Martinez toplo obučenu
– u košulji s dugim rukavima, s maramom na glavi i sa vunenim
rukavicama bez prstiju na rukama. „Ne znam zašto, ali ovde mi je nekako
uvek hladno”, kaže.

Dva meseca, koliko je tražila za
iskopavanje, pretvorilo se u tri meseca, a tri meseca se pretvorilo u
pet godina. Na kamenitom terenu posred nalazišta, ostaci stubova
otkrivaju obrise hrama za koji su Havas i Martinezova zaključili da nije
Izidin već Ozirisov. Bio je okrenut u pravcu istok-zapad. Nešto
severnije, pod uglom, nalaze se jedva uočljivi ostaci Izidine kapelice; a
prema jugu iskopano pravougaono udubljenje. „To je bilo sveto jezero”,
kaže Martinezova.

Postoji izreka da je dovoljno da zabodete
ašov bilo gde u Egiptu i naći ćete nešto divno iz daleke prošlosti. Kad
su Martinezova i ekipa započeli sondiranje terena 2005. godine, ona se
nije toliko nadala da će baš odmah otkriti Kleopatrini grobnicu, koliko
da će naći dovoljno dokaza koji bi podržali njenu teoriju da bi grobnica
koju traže zaista mogla da se nalazi u Tapoziris Magni.

Nadala
se da će pokazati kako je ovaj hram u svoje vreme bio jedna od najvećih
svetinja, da je posvećen Ozirisu i Izidi, te da ispod ogradnih zidova
postoje tuneli. Već tokom prve godine otkriveno je okno sa nekoliko
podzemnih odaja i tunela. „Pitali smo se zašto li su kopali ovako velike
tunele”, kaže. „Mora da su imali neki jako važan razlog.”

U
sezoni 2006–2007. godine, ovaj egipatsko-dominikanski tim otkrio je tri
mala položena depozita-temeljca na severozapadnom uglu Ozirisovog hrama,
svega nekoliko centimetara od mesta gde je mađarska ekspedicija
prestala da kopa. Na osnovu nalaza, zaključili su da je Ozirisov hram
podignut još u vreme Ptolemeja IV, koji je vladao čitavih 150 godina pre
Kleopatre. Kao dalji dokaz da je ovaj hram bio veoma važan za Grke u
drevnom Egiptu, 2007. godine je pronađen kostur trudne žene koja je
umrla na porođaju. Između njenih bedara bile su sićušne kosti nerođene
bebe. Vilica žene je bila širom razjapljena, što ukazuje na agoniju, a u
desnoj šaci je čvrsto držala malu belu mermernu bistu koja je
predstavljala Aleksandra Velikog. „Ova žena je misterija”, kaže
Martinezova, koja je izdejstvovala da se posmrtni ostataci nesrećne
majke polože u kovčeg.

Za šest godina Tapoziris Magna je
postala jedno od najaktivnijih arheoloških nalazišta u Egiptu. Otkriveno
je više od hiljadu predmeta, od kojih se 200 smatra značajnim:
keramika, kovani novac, zlatni nakit, odlomljene glave statua (koje su
verovatno porazbijali rani hrišćani).

Značajno otkriće je i
velika nekropola izvan zidina hrama, što ukazuje da su podanici želeli
da budu sahranjivani blizu svojih kraljevskih vladara. Ali Kleopatrina
grobnica i dalje neuhvatljivo lebdi poput fatamorgane, a teorija o tome
ko je sahranjen u Tapoziris Magni više se zasniva na akademskom
nagađanju nego na činjenicama.



Možda se Kleopatrina vladavina okončala toliko naglo da nije stigla da sagradi odgovarajuću skrivenu grobnicu?

Teorija Ketlin Martinez zvuči neverovatno, poput priče o krilatom
konju, i u suprotnosti je sa prihvaćenim naučnim principima. Ipak, put
od još uvek nepotvrđene do potpuno odbačene teorije je dug i neizvestan.


Kritičari njene teorije ističu da se u arheologiji retko
dešava da neko unapred objavi šta traži, a onda to i nađe. „Ne postoji
nikakav dokaz da je Kleopatra pokušavala da sakrije svoju grobnicu niti
da je to nameravala”, kaže Dvejn Roler, cenjeni proučavalac Kleopatrinog
života. „Bilo bi vrlo teško da je sakrije od Oktavijana, koji ju je i
sahranio. Sve upućuje na to da je sahranjena skupa sa svojim precima.
Materijal pronađen u Tapozirisu ne znači puno, jer predmeti u vezi sa
njom se mogu naći na mnogim mestima u Egiptu.”

„Slažem se da je
Oktavijan znao i odobrio mesto gde će biti sahranjena”, kaže
Martinezova. „Ali ja verujem – a to je samo teorija – da su posle
mumifikacije sveštenici iz Tapoziris Magne sahranili tela Kleopatre i
Marka Antonija na drugom mestu, bez odobrenja Rimljana, na skrivenom
mestu ispod unutrašnjeg dvorišta hrama.”

Ako se Kleopatrina
grobnica ikad pronađe, bila bi to arheološka senzacija ravna onoj kad je
Hauard Karter otkrio grobnicu kralja Tutankamona 1922. godine. Da li bi
otkriće njene grobnice, odnosno njenog tela, produbilo naše znanje o
poslednjem egipatskom faraonu?

Svakako da bi, jer za poslednjih
sto godina jedini arheološki nalaz o njoj bio je delić rukopisa za koji
naučnici veruju da je njen: komadić papirusa iz 33. godine p. n. e.
kojim se neki rimski građanin izuzima od plaćanja poreza u Egiptu. S
druge strane, možda bi otkriće grobnice umanjilo njenu, kako reče
Šekspir, „beskrajnu raznovrsnost”.

Ovako bestelesna, gotovo
mitska, više legenda nego stvarnost, Kleopatra pripada svakom vremenu i
ulozi, što je i održalo njenu popularnost sve do naših dana. Nijedna
druga ličnost iz antičkog sveta ne izgleda tako eterično u svom
višeznačju, niti nudi takvo vanvremeno prožimanje suprotnosti.


Vreme je ručku i radnici na lokalitetu se sklanjaju u hlad da jedu.
Sedimo na vrhu pilona pod zracima podnevnog sunca i zurimo u more. U
vazduhu vlada potpuni mir, kao dašak večnosti. Kao da su stari egipatski
bogovi tu negde oko nas – Ra, koji je vladao zemljom, nebom i podzemnim
svetom, i Izida, koja je spasila Ozirisa tako što je prevarila Raa da
joj otkrije svoje tajno ime.

Traganje za Kleopatrom mnogo je
koštalo Martinezovu. Napustila je unosnu advokatsku praksu u Santo
Domingu i proćerdala dobar deo ušteđevine na ova istraživanja. Preselila
se u jedan stan u Aleksandriji, gde je počela da uči arapski. Nije joj
lako, ovako daleko od rodbine i prijatelja.

Tokom nemira
početkom ove godine, napala ju je grupa agresivnih ljudi dok je radila
na iskopavanju. Radovi na lokalitetu su do daljnjeg obustavljeni, ali
ona se nada da će se na jesen nastaviti.

„Verujem da ćemo naći ono što tražimo”, kaže. „Ali razlika je u tome što sada kopamo po zemlji, a ne više po knjigama.”

Izvor: http://www.b92.net
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
 
U potrazi za Kleopatrom
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
 :: E-School :: Novosti & Zaminljivosti-
Skoči na: