U ovom tekstu želimo da objasnimo zbog čega je kvalitet
istraživačkog rada u društvenim naukama u Srbiji, i pored jednog broja
izuzetnih pojedinaca, u proseku na relativno niskom nivou, kao i šta bi
trebalo preduzeti da bi se to promenilo. Smatramo da je glavni razlog za
to niska međunarodna konkurentnost domaćih istraživanja i istraživača u
ovim oblastima.
Konkurentna naučna zajednica u međunarodnim okvirima jeste ona čiji
članovi redovno objavljuju svoje knjige za strane izdavače, tekstove u
međunarodno priznatim akademskim časopisima (časopisi sa tzv. SSCI
liste, a, posebno, u vrhu te liste) i učestvuju na prestižnim
međunarodnim konferencijama. Naši društvenjaci po ovim pitanjima
pokazuju, u srednjem, mršave rezultate.
Za to postoje bar tri
razloga. Jedan manji deo akademske zajednice ne zna nijedan strani
jezik, pa shodno tome ne može uopšte da čita (a kamoli piše za)
međunarodne časopise, osim one u neposrednom okruženju. Veći deo
istraživača i profesora univerziteta, međutim, ima samo pasivno znanje
stranog jezika. To znači da može da čita stranu naučnu literaturu, ali
da ne može da piše na stranom jeziku, niti da ga tečno govori. Pošto je
za objavljivanje na stranom jeziku neophodno aktivno znanje jezika, broj
domaćih društvenih naučnika koji je onesposobljen za objavljivanje u
međunarodnim časopisima penje se, po našoj slobodnoj proceni, na više od
70 odsto ukupnog istraživačkog i profesorskog kadra u Srbiji.
Drugi važan razlog je to da naši istraživači u oblasti društvenih nauka
mnogo ređe od istraživača u oblasti prirodnih nauka doktoriraju na
vrhunskim svetskim univerzitetskim centrima. Kao rezultat toga, njihova
znanja često ne dosežu ono što bi se moglo nazvati vrhuncima naučne
misli u datom trenutku, jer im, sa jedne strane, često nedostaje
metodološka priprema za istraživanja, kao i informacije o tome koja su
istraživanja sada u svetu posebno važna. Tome možemo dodati i to da se
vrlo malo izdvaja za organizaciju naučnih seminara, sa retkim izuzecima
(u poslednje vreme, na primer, Narodna banka Srbije pokrenula je veoma
uglednu seriju istraživačkih seminara iz oblasti ekonomije na kojima
drže predavanja vodeći svetski ekonomisti, jedinu takvog kvaliteta u
regionu).
Sistem Međutim, postoji jedan još važniji, sistemski razlog koji odvraća
domaće društvene naučnike i istraživače da objavljuju u međunarodnim
časopisima ili nude svoje knjige stranim izdavačima. Sistem podsticaja
koji naučnike nagrađuje za objavljene radove je, iako kvalitativno dobro
zamišljen, neadekvatno ponderisan. Umesto da vas podstiče da
(komparativno većom nagradom) pišete na stranom jeziku i nudite svoje
tekstove za objavljivanje u stranim časopisima, sistem vas podstiče da
pišete na srpskom i šaljete tekstove u domaće i regionalne akademske
časopise.
Na osnovu Pravilnika o postupku i načinu vrednovanja,
i kvantitativnom iskazivanju naučnoistraživačkih rezultata istraživanja
iz 2008. godine, ako objavite rad u vrhunskom međunarodnom časopisu,
dobijate osam poena; ako objavite rad u domaćem vrhunskom časopisu,
dobijate tek duplo manje. Slična situacija je i sa knjigama: za
monografiju međunarodnog značaja dobijate deset poena; za monografiju na
srpskom kod domaćeg izdavača pet.
Dakle, dovoljno je da napišete dva teksta na srpskom (ili dve
knjige), i dobili ste isti broj poena kao neko ko je uspeo da objavi za
vrhunski međunarodni časopis ili renomiranu svetsku izdavačku kuću. (Za
neupućene: poeni, bez obzira na to da li su dobijeni za knjigu, tekst
ili konferenciju, bitni su za istraživače i profesore univerziteta, jer
od njihovog zbira zavisi da li istraživač može da pređe u više zvanje
ili bude bolje rangiran na istraživačkom projektu koga finansira
ministarstvo.) Međutim, objaviti tekst u vrhunskom međunarodnom časopisu
nije samo duplo, već višestruko teže jer, osim efekta veće
konkurencije, validnost istraživačkog rada evaluiraju eminentni
međunarodni stručnjaci iz oblasti o kojoj pišete. U takvim okolnostima
ne možete nikoga da prevarite pišući o stvarima o kojima malo znate
(česta pojava kod dela naših istraživača i univerzitetskih profesora
koji objavljuju u domaćim časopisima).
Za razliku od toga, u
značajnom broju domaćih časopisa uopšte nema tzv. slepe recenzije, ili
je ona uglavnom formalne prirode. Mnogi domaći naučni časopisi
objavljuju sve što im se preda za objavljivanje, bez ikakvog filtera. U
nekim oblastima društvenih nauka, kao što je ekonomija, objavljivanje i
samo jednog rada u jednom od nekoliko najprestižnijih svetskih časopisa
dovoljno je da vam izgradi solidnu međunarodnu reputaciju kao
istraživača, dok je objavljivanje tri-četiri takva rada u toku akademske
karijere dovoljno da se postane svetski prepoznat stručnjak. Za jedan
takav rad istraživaču nekada nije dovoljno ni pet-šest godina mukotrpnog
rada. Kod nas, međutim, ta okolnost nije dovoljno prepoznata, niti
vrednovana.
Konferencije Pervertirani sistem nagrađivanja se još jasnije vidi kada se
uporedi sistem nagrađivanja za učešće na međunarodnim i domaćim
konferencijama. Ako učestvujete na prvoj dobićete tri poena; ako
učestvujete na drugoj, dobićete dva poena. Zašto bi se domaći
istraživači trudili da konkurišu za učešće na međunarodnim
konferencijama, ako im učešće na dve domaće konferencije (koje često
organizuju njihovi prijatelji) omogući veći broj poena od učešća na
međunarodnoj konferenciji?
Razume se, učestvovati na
međunarodnoj konferenciji je daleko teže nego na domaćoj iz istih
razloga kao i objavljivanje u stranim časopisima: konkurencija za učešće
na međunarodnim konferencijama je veća, pa je na njima višestruko (a ne
samo za trećinu) teže biti primljen nego na domaćim okruglim stolovima
(koji se često ministarstvu prijavljuju kao konferencije). Takođe, pravi
se mala ili nikakva razlika u vrednovanju različitih međunarodnih
konferencija. Konferencija sasvim lokalnog značaja u nekom od gradova
bivše SFRJ može da donese isti broj poena kao i učešće na konferenciji
svetskog formata (recimo, American Economic Association Meeting, koji se
održava jednom godišnje, i na kome učestvuju samo najeminentniji
ekonomisti današnjice).
Posle ovih uvida, može se zaključiti
sledeće: sistem podsticaja za istraživački rad ne pruža motivaciju
istraživačima i profesorima da objavljuju u vrhunskim međunarodnim
časopisima i učestvuju na vrhunskim međunarodnim konferencijama. Umesto
toga, on nagrađuje zatvorenost u domaći (ili, u najboljem slučaju, bivše
SFRJ) akademski prostor, podstičući na objavljivanje u domaćim
časopisima i učešće na domaćim okruglim stolovima. Činjenica da domaći
društvenjaci retko objavljuju u inostranstvu i malo ostvaruju kontakte
sa stranim društvenjacima ima reperkusije na ostale aspekte istraživanja
u društvenim naukama. Prvo, najveći broj domaćih istraživačkih radova
je deskriptivnog karaktera. Politikološka, ekonomska i pravna literatura
se uglavnom svodi na prepričavanje.
Domaći tekstovi i knjige pucaju od fraza i citata velikana iz
istorije ekonomske, političke ili filozofske misli. Iza toga, međutim,
često stoji teorijska jalovost i nesposobnost da se teorijskim
konceptima koje su razvili velikani društvene misli objasni stvarnost u
kojoj se nalazimo. Pod teorijskim istraživanjem, kako studenti tako i
mnogi njihovi profesori i istraživači, često podrazumevaju prepričavanje
nečije tuđe teorije, ili formulaciju koncepata bez jasne logičke
strukture, a ne pokušaj da se formalno-logički utemelji neka nova
teorijska postavka koja objašnjava neki problem sa kojim se suočavamo.
Odsustvom baza podataka (kao i, često, odsustvom znanja statistike i
ekonometrije) pravda se mali broj kvalitetnim empirijskih radova.
Stoga, često, domaći istraživački radovi zapravo ništa ne istražuju,
već prepričavaju već poznato. Takvi bi radovi, čak i kada bi bili
prevedeni na savršeni strani jezik, teško ušli u uži izbor za
objavljivanje i u manje prestižnim časopisima. Nasuprot ovakvim
radovima, istraživanja koja se mogu objaviti u vodećim međunarodnim
časopisima su dominantno fokusirana na teme od velikog značaja, i imaju
za cilj da objasne sa raznih strana neki važan fenomen. Veća izloženost
međunarodnoj konkurenciji (koja bi bila posledica većih nagrada za
objavljivanje u stranim časopisima) podstakla bi narednu generaciju
istraživača da više objašnjava svet u kome se nalazi, a da deskripcija
bude u funkciji naučnog objašnjenja.
Nastava Neobjavljivanje radova u međunarodnim časopisima utiče i na
kvalitet nastave na fakultetima odakle se regrutuju istraživači. Na
mnogim fakultetima društvenog usmerenja mogu se naći profesori koji i
dalje recikliraju svoje udžbenike od pre 30 godina i malo rade na
sopstvenom usavršavanju. Naime, opšte je raširena praksa da najveći deo
redovnih profesora prestane da prati savremenu literaturu i piše radove.
(Podaci o produktivnosti domaćih istraživača i profesora nisu tajna.
Sve je dostupno na
http://www.vbs.rs/cobiss/).
Razlog tome nije lenjost, već činjenica da prosečnog profesora
fakulteta, kada dosegne status redovnog profesora, sistem ne podstiče da
čita i piše naučne radove, pa ni da piše nove udžbenike ili
monografije. Asistenti, docenti i vanredni profesori moraju nešto da
objavljuju da bi prešli u viši status. Redovni profesor može do penzije
da čita novine. Ali zašto je važno šta rade redovni profesori? Zato što
oni rukovode fakultetima, studijskim programima i skoro svim kursevima.
Profesori koji ne čitaju i ne prate savremenu naučnu literaturu
studentima za polaganje ispita daju literaturu staru 20-30 godina. To
utiče na obrazovanje novih naraštaja istraživačkih kadrova koji
završavaju doktorate sa skromnim znanjem nakon čega im ne preostaje
ništa drugo nego da reprodukuju istu onu zatvorenost i nekonkurentnost
koju su nasledili od svojih mentora (uključujući tu i često nepoznavanje
makar jednog stranog jezika).
Iz naše analize proizilazi
zaključak koji je važan za preporuke koje slede na kraju teksta.
Istraživači i profesori su ljudi kao i svi ostali. Osim retkih izuzetaka
koji postoje svuda, da bi naučni radnici nešto radili, potrebno je da
za to postoji odgovarajući podsticaj. Kako smo pokazali, sistem nagrada
ne podstiče domaće društvenjake da budu međunarodno konkurentniji.
Gledište po kome su istraživači i profesori univerziteta nad-ljudi koji
će sami znati da odrede koliko je potrebno da rade da bi proizveli
teorijska dela od kojih nam svim zastaje dah naivno je. Razume se, nije
reč ni o kakvoj naivnosti: sistem pravila su napravili ljudi koji žele
da se postojeći sistem podsticaja održi. To su (uglavnom) istraživači i
redovni profesori univerziteta koji loše vladaju stranim jezikom, ne
objavljuju za strane izdavačke kuće i časopise, retko posećuju
međunarodne konferencije, a na predavanjima studentima pričaju o naučnim
teorijama koje su bile aktuelne kada su oni birani u asistente.
Predlog rešenja Predlažemo nekoliko rešenja koja će omogućiti veću međunarodnu
konkurentnost domaćih istraživača. Potrebno je izvršiti reviziju pondera
za knjige objavljene za renomirane međunarodne izdavačke kuće, tekstove
objavljene u najprestižnijim međunarodnim časopisima, i učešće na
prestižnim međunarodnim konferencijama u odnosu na domaće ekvivalente:
umesto da tekst u vrhunskom međunarodnom časopisu i učešće na vrhunskoj
međunarodnoj konferenciji vredi duplo više od teksta u domaćem časopisu i
učešća na domaćoj konferenciji, potrebno je da vredi najmanje pet-sedam
puta više. Alternativno, prilikom promocije u više zvanje trebalo bi
omogućiti da objavljivanje makar samo jednog rada u vrhunskom časopisu
bude dovoljno za unapređenje u više zvanje, bez dodatnog čekanja.
Na taj način, oni koji to žele, imali bi podsticaj da pored domaće
izgrade i međunarodnu naučnu reputaciju. Potrebno je izvršiti reviziju
pondera koji se dodeljuju domaćim časopisima. Nelogično je da domaći
časopis koji nema "slepe" recenzente i nema međunarodnu redakciju bude
na listi "časopisa od međunarodnog značaja verifikovanih posebnom
odlukom ministarstva" (kategorija M24), koji nosi četiri poena za
objavljeni tekst, ako najveći broj tekstova koji se u njemu objavljuje
ne zavređuje da se objavi ni u drugorazrednom međunarodnom časopisu.
Time bi se izdvojili istinski kvalitetni domaći časopisi od onih manje
kvalitetnih. Razume se, da bi preporuka (2) bila moguća, Matični odbor
za društvene i humanističke nauke treba da bude sastavljen od domaćih
istraživača sa međunarodnom reputacijom, tj. od ljudi koji imaju
dokazanu sposobnost da objavljuju radove u vrhunskim međunarodnim
časopisima za odgovarajuću naučnu oblast. U cilju podsticanja
istraživačkog rada na univerzitetu, profesori koji aktivno publikuju u
prestižnim stranim časopisima trebalo bi da, bez smanjenja plate, imaju
znatno manje predavačkih obaveza. Sa druge strane, profesori,
uključujući tu i redovne profesore, koji ne objavljuju u prestižnim
časopisima treba da imaju povećani broj časova uz istu platu.
Time bi se stimulisao istraživački rad na fakultetima (ovakva praksa
daje izvanredne rezultate u Španiji). Treba ukinuti izbor na predmet, i
umesto toga uvesti konzistentno izbor na određenu širu naučnu oblasti.
Važno je da periodički svi profesori predaju sasvim nove predmete, jer
tako šire svoje horizonte. Izbor na predmet je anahronizam prisutan,
koliko je nama poznato, manje-više još samo u zemljama bivše
Jugoslavije. Treba razbiti svaku vrstu predavačkih monopola u okviru
fakulteta, sa ciljem dramatičnog poboljšanja kvaliteta predavanja, veće
veze sa praksom i boljom naučnom osnovanošću kurseva.
Fakulteti
i naučnoistraživački instituti treba da širom otvore vrata kvalitetnim
ljudima koji aktivno rade istraživanja, a posebno onima koji su
doktorirali na prestižnim stranim univerzitetima i žele da se vrate u
Srbiju. U tom smislu potrebno je hitno ukinuti procedure nostrifikacije
koja predstavlja jedan arhaičan, davno prevaziđen oblik održavanja
domaćeg monopola u obrazovanju. Takođe, država bi mogla da stvori
fondove za povratak naučnika iz inostranstva tako što bi, recimo,
plaćala njihov rad direktno prve tri godine, tokom kojih bi oni mogli da
nađu zaposlenje na odgovarajućim naučnoobrazovnim ustanovama (slična
procedura, sa uspehom, se primenjuje u Španiji).
Time bi se
smanjio otpor domaćih obrazovnih institucija (što je inače veliki
problem) prema potencijalnim povratnicima. Svaka institucija, i svaki
pojedinačni profesor treba da ima javno dostupne CV-jeve u elektronskoj
formi sa spiskovima svih svojih publikacija. Upoređivanje publikacija
svih profesora i institucija, njihova javna dostupnost, stvaraće
postepeno pritisak na one manje produktivne kolege i institucije da
povećaju svoju istraživačku produktivnost. Država mora da obezbedi
znatno bolji pristup elektronskim bazama podataka, kao i sredstvima za
putovanja na prestižne međunarodne konferencije za društvenjake. To je,
za poboljšanje naučne klime u Srbiji, mnogo važnije nego, recimo,
izgradnja stanova za naučnike koji treba da se vrate iz inostranstva.
Izvor: B92
Prijem 
