Molekularni biolozi sa univerziteta u Berkliju u Kaliforniji
smatraju da je kancerogeneza – proces stvaranja kancera (raka) – samo
jedan drugi oblik specijacije, odnosno stvaranje nove biološke vrste.
Ovaj ne tako novi pogled na formiranje raka predstavljen je u časopisu
Cell Cycle, u kome su biolozi objasnili da je „rak po nivou složenosti
uporediv sa bakterijama, ali opet autonoman, tj. njegov opstanak ne
zavisi od drugih ćelija, on ne prima „naređenja“ poput drugih ćelija u
telu i može da raste gde, kada i kako hoće.“ To je, kako tvrdi Piter
Dusberg, molekularni biolog sa Berklija, „suština bioloških vrsta“.
Ideja da je formacija raka slična evoluciji nove biološke vrste nije
nova. Štaviše, ona potiče čak iz 1956. godine, kada je Džulijan Haksli,
evolucioni biolog, napisao da „onoga trenutka kada neoplastični proces
pređe prag autonomije, tumor koji nastane logički se može smatrati novom
biološkom vrstom“. Pored toga, prošle godine je dr Mark Vinsent, iz
londonskog Regionalnog centra za proučavanje raka, izjavio za časopis
Evolution da kancerogeneza i kolonijalna evolucija ćelija raka sa
darvinističkog stanovišta predstavljaju specijaciju.
Dusbergovi
argumenti zasnivaju se na njegovom kontroverznom mišljenju da je
popularna teorija o raku, prema kojoj se smatra da tumori nastaju kada
ćelija počne nekontrolisano da raste zbog nekoliko mutiranih gena,
pogrešna. On umesto toga tvrdi da kancerogenezu izaziva poremećaj
hromozoma, kao što je stvaranje duplikata, brisanje, nepravilno deljenje
i druga oštećenja koja mogu da poremete ravnotežu desetine hiljada
gena. Rezultat je ćelija sa kompletno novim karakteristikama, odnosno
novim fenotipom (skup svih osobina jednog organizma koje su nastale
zajedničkim delovanjem genotipa i uslova sredine u kojoj se dati
organizam razvija).
„Mislim da je Dusberg u pravu time što
kritikuje teoriju mutacije, koja služi kao oslonac multimilijarderskoj
industriji lekova koja se fokusira na blokadu ovih mutacija“,
komentarisao je Vinsent. „Veoma mali broj pacijenata obolelih od raka je
izlečen ciljanom terapijom, pa čak i ako lek produži život pacijentu za
šest do devet meseci, ćelije raka često nađu rešenje.“
Odavno
je poznato da poremećaj hromozoma, uopšteno nazvan aneuploidija, izaziva
oboljenje. Recimo, Daunov sindrom izaziva treća kopija hromozoma 21,
jednog od 23 para hromozoma, koliko svaki čovek ima. Sve ćelije raka su
aneuploidne, tvrdi Dusberg, iako zagovarači teorije mutacije smatraju da
je ovo posledica ćelija raka, a ne uzrok.
Ključ Dusbergove
teorije leži u tvrdnji da početna mutacija hromozoma dovodi do
poremećaja pri čemu se oni dele u više kopija nego što je potrebno. Ovo
bi normalo izazvalo smrt kod ćelije, ali u retkim slučajevima, smatra
Dusberg, tako oštećen hromozom nastavlja da se deli. Nakon nekoliko
decenija, neprestanom deobom bi se stvorile mnoge ćelije koje su
nesposobne za život, ali i nekoliko onih koje mogu nastaviti deobu, tako
obrazujući rak.
Dusberg dodaje da rak predstavlja novu
biološku vrstu jer se te ćelije koje mogu nastaviti sa deobom obrazujući
relativno stabilne skupine hromozoma, nazvane kariotipima, razlikuju od
ostalih ćelija u ljudskom organizmu. Dok svi današnji živi organizmi
imaju stabilne kariotipe, gde svaka ćelija sadrži dve ili četiri kopije
svakog hromozoma, ćelije raka imaju fleksibilniji i nepredvidljiv
kariotip, jer sadrže ne samo nedirnute hromozome zdravih ćelija, već i
delove ili ostatke njihovih hromozoma.
„Ako bi ljudi izmenili
svoj kariotip – broj i raspored hromozoma – ili bismo umrli ili ne bismo
bili sposobni za reprodukciju, a samo u slučajevima toliko retkim da
spadaju u domen teorije postali bismo druga biološka vrsta“, rekao je
Dusberg. „Ćelije raka jednostavno nastavljaju da se dele. One ne moraju
da brinu o reprodukciji, koja je osetljiva na ravnotežu hromozoma.
Zapravo, dokle god je gen koji kontroliše deobu nedirnut, ćelija raka
može da preživi mnoštvo oštećenih hromozoma, kao što su ovi koje možemo
naći u aneuploidnim ćelijama“.
Kariotip se menja deobom takvih
ćelija, jer su hromozomi oštećeni i stoga se ne kopiraju savršeno. Ali,
kariotip je „fleksibilan samo u određenim granicama“, tvrdi Dusberg. „U
ovim granicama, on ostaje stabilan, bez obzira na fleksibilnost.“
Uz pomoć grafičkog prikaza, Dusberg i njegove kolege su uspeli da
analiziraju nekoliko tumora i dokazali da je kariotip neverovatno sličan
u ćelijama određene linije raka, a opet potpuno drugačiji od kariotipa
drugih tumora, čak i kada se radi o istoj vrsti tumora kod dva različita
pacijenta.
HeLa ćelije su odličan primer. Možda najpoznatija
linija ćelija raka u istoriji, HeLa ćelije potiču iz raka grlića
materice koji je 1951. godine usmrtio crnkinju Henrijetu Leks (HEnrietta
LAcks). Ova linija ćelija koja se u veštačkim uslovima razmnožava više
od šezdeset godina ima relativno stabilan kariotip koji liniju održava u
životu.
„Kada ćelija pređe granicu autonomije, ona postaje
nova vrsta“, kaže Dusberg. „HeLa ćelije su evoluirale u laboratoriji i
sada su stabilnije nego što su verovatno bile pri začeću.“
Dusberg smatra da njegova teorija specijacije objašnjava autonomiju,
besmrtnost, fleksibilnost i relativnu stabilnost kariotipa ćelija raka.
Ona takođe objašnjava i dug period između prve aneuploidizacije i
razvoja raka, jer postoji veoma mala mogućnost razvoja autonomnog
kariotipa. „Počinje se sa mutacijom hromozoma, tj, aneuploidijom
izazvanom, recimo, iks-zracima ili cigaretama ili radijacijom, koji
destabilizuju i na kraju menjaju kariotip, ili dovode do smrti ćelija“,
rekao je on. „Retke aneuploidije ćelija raka su zapravo kariotipi novih
vrsta.“
Izvor: ww.b92.net
Prijem 
