Zašto nećemo kafenisati sa vanzemaljcima?
Astrofizičarka dr Tijana Prodanović ovu komplikovanu nauku svela je u
svojim predavanjima na sasvim razumljivu materiju. Ukratko: ona može da
objasni gde se nalaze vanzemaljci, zašto su nestali dinosaurusi i kada
će biti smak sveta...
Skinula je jaknu i ostala u supermen majici, jednoj od mnogobrojnih iz
njene kolekcije T-shirta s likom omiljenog junaka, pripalila je cigaru
(električnu, da prevari kašalj), poručila produženu kafu i koka-kolu, i u
buci kasnog poslepodneva u jednom novosadskom kafiću, mrtva ozbiljna,
saopštila mi je:
„Smak sveta je neizbežan!“ Kada tako
nešto kaže neko ko baca pasulj, možete da odmahnete rukom, ali kada to
saopšti 33-godišnja doktorka nauka, počnete odmah u glavi da presabirate
šta je to što ste oduvek želeli da uradite a niste se usudili. Ali...
„Naša generacija neće dočekati smak sveta jer će se to desiti za,
otprilike, 4,5 milijardi godina, pa i više. Dotad ćemo se mi preseliti
na 'onaj', a naša civilizacija možda na neki drugi svet, ali sada ću vam
sve objasniti“, kaže dr Tijana Prodanović, docent na Odseku za fiziku
Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu.
I bili smo
spremni na dva sata nerazumljivih izraza jer je, budimo realni,
astrofizika za običan svet doslovce „rocket science“.
Astrofizika je mačji kašalj „Sunce će jednom umreti, a kada se ono ugasi, isto će se desiti i
planeti Zemlji. Sunce je izvor života i kada ono nestane, zagarantovan
je smak sveta“, navodi Tijana koja je odmalena bila zainteresovana za
kosmologiju. Njenu naučnu karijeru još u nižim razredima osnovne škole
odredio je crtani film čiji je glavni junak simpatični, animirani slon
koji je u jednom cvetu spoznao čitav novi svet. „Od tada sam se stalno
pitala šta je van našeg svemira“, priča naučnica, autorka knjige „Uvod u
spektroskopiju“, kao i mnogih naučnih članaka.
Njeno
interesovanje rezultiralo je diplomom astrofizike Matematičkog fakulteta
u Beogradu, stečenom za manje od četiri godine, i odlaskom u Ameriku,
na Univerzitet Ilinois u Urbana-Šampejnu, odakle se u 27. godini vratila
kao doktor nauka da predaje astrofiziku novosadskim studentima.
Međutim, na njenim predavanjima ova „rocket science“ dobija sasvim novu
dimenziju – razumljivost, što znači da ne morate da pročitate gomilu
debelih knjiga da biste shvatili o čemu priča. Njena izlaganja krajnje
su neformalna, što je pedagoški momenat koji je „donela“ iz Sjedinjenih
Država. Dakle, autoritet ne nameće strogoćom već znanjem. Ima smisla i
da se pravi šou od predavanja, samo da se studenti animiraju i
zainteresuju za materiju.
A Tijana je u tome veoma dobra, što
je potvrdila i na „FameLab“ takmičenju, laboratoriji slavnih u kojoj
mladi naučnici u tri minuta moraju da izlože svoj naučni koncept na što
jednostavniji način. Na domaćem terenu u ovom „naučniku idolu“ osvojila
je prvo mesto dok je na međunarodnom nadmetanju u Velikoj Britaniji bila
druga. Čak je učila trikove kako da se za nauku pridobiju „civili“
kojima laički objašnjava i pojam astrofizike. „Pokušavamo da razumemo
šta je sve to što vidimo u svemiru, kako je on nastao, kako su zvezde
rođene, kako će umreti... Astronomija sve to posmatra, a astrofizika
pokušava da pronađe mehanizme kako 'radi' sve to što vidimo“, iz njenih
reči zapravo saznajemo šta je to astrofizika.
„Zdravo, mi smo Zemljani“ Pa, šta to vidimo u svemiru? Ima li štogod iznad našeg malog
univerzuma? „To je nešto van onoga što mi možemo da razumemo, na primer,
kao da junak iz stripa pita kako je živeti u 3D svetu. To je nama
nepojmljivo pa u tom smislu ničeg iza nema. Postoje teorije u vezi sa
drugim dimenzijama, paralelnim svemirima, ali potvrde toga još nema. Sve
su to matematički i fizički modeli, pa je veoma moguće da postoji tako
nešto a da mi nikada ne pronađemo način da to potvrdimo.“
OK,
još je rano da govorimo o postojanju drugih dimenzija, verovatno će
naučnici vremenom pronaći način da to potvrde ili ne potvrde. A šta je s
drugim civilizacijama? Ima li šanse da nas posete „mali zeleni“, pa da s
njima, uz kafu, popričamo o našoj galaksiji koja je ogromna i zaista bi
bilo tužno da smo sami u njoj? Možda ima, budući da postoje neke
procene koliko bi u svemiru moglo da bude civilizacija.
„Logično se možemo zapitati: ako Sunce ima osam planeta, šta je sa
ostalih 400 milijardi zvezda iz naše galaksije, imaju li one druge
planete? Uz toliko mnogo zvezda i toliko planeta valjda postoji
mogućnost da se još negde razvio nekakav oblik života. Savremenije
procene govore da bi u našoj galaksiji moglo da bude pedesetak naprednih
civilizacija na nivou razvoja poput našeg, s kojima bismo mogli da
komuniciramo, da razmenjujemo poruke.
Ali svemir je veliko
mesto, najbliža zvezda udaljena je od nas četiri svetlosne godine, što
znači da bi nam za razmenu poruke tipa: 'Zdravo, mi smo Zemljani', i
uzvratnog pozdrava trebalo osam godina - četiri do te planete i isto
toliko u suprotnom smeru“, objašnjava Prodanovićeva, čija je uža
specijalnost nuklearna i čestična astrofizika, odnosno poreklo i
nastanak prvih elemenata u svemiru, kao i šta nam ti elementi danas
govore.
Male zelene komšije Znači, neka komunikacija s malim zelenima možda nije isključena.
Naravno, i Tijana bi htela da malo porazgovara s nekim dobronamernim
predstavnicima drugih civilizacija. Mada, prisutna je i skepsa, veoma je
moguće da postoji civilizacija napredna poput naše, a da se nikada ne
sretnemo. “Ako ikada nađemo neki život van Zemlje, najverovatnije će to
biti najniži oblici, mikrobi, bakterije, nešto s čime baš nećemo moći da
kafenišemo. Ipak, takvo otkriće bilo bi sjajno.“
A na tom otkrivanju permanentno se radi. Dosad je na Mars poslato mnogo
letelica. Uz zadovoljavanje ljudske radoznalosti koja datira još od
vremena pračoveka, njegovog pogleda u nebo i želje da sazna šta to sija
gore, ovde se pojavio i jedan etički problem – imamo li pravo da bilo
šta šaljemo u druge svetove budući da tim pošiljkama možemo narušiti
tamošnji ekosistem našim bacilima, za nas bezopasnim poput virusa gripa,
a za njih možda pogubnim.
„Iz tog razloga dobro se steriliše
sve što se šalje - da bi se uklonila opasnost od isporučivanja mikroba,
virusa ili bakterija na neki drugi svet u kojem možda postoji određeni
biosistem. Ne želimo da ih ubijemo našim bacilima. Ali, uprkos hladnoći u
svemiru, kada se letelice spuste na Mars, deo tih bacila preživi“,
objašnjava naučnica i kaže da postoje mnoge rasprave u vezi sa ovom
temom, a na pitanje da li je moguće da i nama neko nešto slično pošalje,
odgovara da su sve mogućnosti otvorene.
„Ukoliko postoji neka
civilizacija napredna poput naše, mislim da je normalno da se i oni
pitaju da li su sami. Verovatno i oni tragaju za svojim prvim
komšijama.“
I dinosaurusi su izumrli, zar ne? Ali da se vratimo na smak sveta s početka priče. Sunce će nam kad-tad
presuditi. A šta je s toliko spominjanim scenarijima u vezi sa planetom
X, udarom asteroida, poravnavanjem planeta, eksplozijom supernove?
Prodanovićeva ističe da se planete X ne moramo plašiti. Jednostavan je
razlog za to – nauka kaže da ona ne postoji! „Takvo veće, masivno telo
odavno bi bilo primećeno jer bi njegova gravitacija remetila kretanje
svih tela koja vidimo. Na taj način otkriven je Neptun. Naučnici su
izračunali da se Uran ne kreće onako kako bi trebalo, pa je jedino
rešenje bilo da njegovo kretanje remeti nešto što postoji iza njega.
Tako je pronađen Neptun.“
Sledeće: veoma moguć scenario, poznat
kroz istoriju, jeste udar asteroida. On može da izazove veliku
katastrofu - setimo se izumiranja dinosaurusa, tadašnji udar ostavio je
ogroman krater u Meksičkom zalivu. Tijana tvrdi da „takav udar može
izazvati izumiranje vrsta, ne baš direktno, dakle, ne mora asteroid da
padne na nekoga, ali može da podigne mnogo prašine u vazduh, što bi
moglo godinama da blokira sunčevu svetlost. U tom slučaju biljke će
odumreti, hrane neće biti, prestaje proizvodnja kiseonika, pa i život“.
Asteroidi pod kontrolom Naučnici priznaju da to jeste realna opasnost, zato postoji program -
svi veliki objekti koji bi mogli biti pogubni po nas teleskopski se
posmatraju i prate, i računaju se njihove putanje u dalekoj budućnosti.
Na NASA sajtovima
www.neo.jpl.nasa.gov (Near Earth Object Program) i
www.neo.jpl.nasa.govr/risk redovno se prezentuje lista svih potencijalnih asteroida koji mogu da
padnu na Zemlju. Oni se markiraju različitim bojama, odnosno nivoima
opasnosti, a u tabelama piše koji je najbliži nama. Međutim, status tih
asteroida vremenom se menja.
„U svemiru ima veoma mnogo tela,
kamenja i svi deluju jedni na druge. Ako se neko pomeri malo više nego
što bi trebalo, pomeri i sve ostale. Stalno ih držimo na oku i stalno se
njihove putanje predviđaju i računaju, jer neki kamen koji je bio
bezopasan može da bude proglašen potencijalnom opasnošću. Ali,
verovatnoća da će nas udariti meri se odnosom jedan prema milion, ili
čak milijardu.“
Uprkos tome što nam takav scenario ne sledi u
skorije vreme, naučnici drže asteroide na oku, a postoje i konkretni
planovi i programi odbrane, za šta se izdvajaju velika sredstva. Jedna
opcija odbrane podrazumeva skretanje s putanje i preusmeravanje
asteroida na neke druge prostore. Naravno, tu postoji mogućnost
zloupotrebe budući da se preusmeravanjem može uništiti čitava nacija.
Takva opcija se razmatra, to su realne brige, iako smo zasad veoma,
veoma daleko od tog scenarija.
Hm, a eksplozija supernove i
gama zračenje koje bi moglo da uništi Zemljinu atmosferu i da nas
maltene sprži? Nema razloga za brigu. Izgleda da u komšiluku nemamo baš
mnogo tih velikih zvezda, pa smo od toga u dogledno vreme bezbedni,
razvejava i te strahove dr Tijana Prodanović i zaključuje da smo mi
jedino na dobrom putu da sami sebe uništimo zagađenjem planete ili
ratovima. Verovatno bi se i Isak Baševis Singer s njom složio jer je
rekao da će „čovečanstvo doživeti kraj zbog svog ludila“.
Izvor: B92
Prijem 
